Kako sam postao inženjer računarstva i automatike.
Uvek sam se pitao kako sam postao inženjer računarstva i automatike? Život me je naučio da na naše odluke ne utiče samo svest nego i podsvest. Iako sam smatrao da sam svesno i racionalno odabrao svoju profesiju, pogrešio sam.
Pokojni deda je govorio da čovek može samo dva puta da pogreši u životu. Prvi put kada bira profesiju i drugi put kada bira životnu saputnicu. Deda je bio srećno oženjeni autoelektričar sa pozamašnim stažom koji, kako je govorio, obe odluke je doneo ispravno.
Uvek sam mislio da sam odluku o svojoj profesiji doneo apsolutni racionalno. Želeo sam da radim ono što me interesuje, što volim i od čega ću moći pristojno da živim. Programiranje sam probao dosta rano u svom životu, već pri kraju osnovne škole. Naravno govorimo o periodu ranih 2000-tih godina, sada je nešto tako sasvim normalno.
Tada nisam imao računar, programiranje sam probao kod ujaka. Otac nije hteo da nam kupi računar, jer je smatrao da ćemo ga brat i ja zloupotrebiti i nećemo se posvetiti školi. Verovatno bi tako i bilo, jer je to bilo iskustvo svih naših drugara i komšija. Sećam se da sam imao veliku želju da imam računar pa sam koristio sve načine da pokažem kako ću ga u pravu svrhu koristiti. Jedne nedelje otišao sam na Najlon pijacu i kupio tastaturu i polovnu knjigu iz Word-a. Došao sam kući i postavio tastaturu na sto, otvoro sam knjigu i krenuo da “vežbam” Word. U 7. razredu osnovne škole smo dobili računar i naravno od programiranja nije bilo ništa, jer smo po ceo dan igrali igrice.
Hvala Bogu, sve je prošlo kako treba. Upisao sam srednju elektrotehničku školu, zatim FTN i završio master studije u roku od 5 godina. Programiranje sam u srednjoj već zavoleo i dan danas ga obožavam. Programiranje sam uvek smatrao kao samo mali deo svoje inženjerske profesije, jer kod koji pišemo je posledica naših misli a za formiranje ideje i realizacije projekta potrebno je mnogo više od programskog koda.
Nakon završetka fakulteta jednom sam razmišljao zašto sam se baš odlučio na to da budem inženjer? Setio sam se jedne priče svog pokojnog dede. Kada sam bio dosta mali pričao mi je o svom životu i svojoj profesiji. Jedan događaj mi je posebno naglasio, njegovo prvo poznanstvo sa inženjerom elektrotehnike. Rekao je kako je bio ponosan da upozna takvog čoveka, posmatrao ga je sa poštovanjem. U to vreme inženjera nije bilo baš mnogo, pogotovo u manjim mestima. Susret sa njim bila je retka prilika.
U očima moga dede, inženjer elektrotehnike je zaslušio veliko poštovanje. Sav taj trud da dođe do te pozicije i nemerljivo znanje rezultiralo je time da jednog inženjera društvo posmatra kao gospodina, uglednog čoveka na koga se treba ugledati. Taj opis moga dede je bio toliko upečatljiv da sam i sam želeo da jednog dana nosim te osobine. Želeo sam da moj najveći kapital postane znanje koje ću umnožavati kroz čitav život, jer znanje je jedino što vam nikada ne mogu uzeti.
Hvala deda.
